Category: Life

I tako napokon dodje taj slobodni dan, malo da se stane, razmisli o buducim koracima i zatim dalje nastavi…:)

Cijeli februar mjesec je bio hektican, znam nije se jos zavrsio, ali idalje ga takvim dozivljavam..

Jedan moj radni kolega je otisao na godisnji odmor, jer je zarucio se nedavno s jednom svedjankom, tako da je morao otici u Iran da se jos jednom zaruci i da pokaze familiji/rodbini svoju vjerenicu 🙂

Da on nebi uzimao slobodne dane ja sam bila fer i uskocila i radila umjesto njega dva dana. Tako da sam od 1-20 februara radila ukupno 16dana. Vecinom dana radim 09:30-18:30 al nekim 11:30-20:15 al isto tako nekim 08:30-20:15 ili 09:30-22:00 (koje ne bude do 22 nego se dode i oko 00:30 kuci)…Tako ti je to na zapadu 😉 A ujedno pocela trenirati 3.februara, tako da mozete zamisliti na sta su dani licili…neki bi rekli da se polagano raspadam…

S obzirom da je do mog posla 24 min vozom putovati, mozete zamisliti kako sam raspolozena za kuhanje kad se vratim kuci oko 21, moj partner je skontao da mu je pametnije napraviti bilo sta za jesti nego slusati mene kad dodem gladna i umorna kuci…pusti me da jedem a on gleda serije 🙂 Socijalni nema sta :p

To kad ja kazem da ima 24 min s vozom, tu se podrazumijeva da dodem do stanice od kuce za 5 min i da tajmam voz tako da ga ne moram cekati 8-9 min…Dakle do posla ima minimum 30 min tj kod perfektnog tajminga 🙂 a nekad zna i po 45 min trajati…ukupno znaci 1-1,5h dnevno “trosim” da se pokrenem od tacke A do B pa nazad do A.

Trebala sam ja raditi i 21-23 februara. Znaci ukupno je trebalo biti 19 radnih dana od 23 mogucih, samo mi je tjelo otkazalo. Tu negdje 21og oko pola 5 ujutru mi je dosao kraj tako da sam se probudila od jakih bolova u stomaku a tjelo se osjecalo isto osjetljivo kao da me je neko po svakom misicu premlatio, glava nije bila moja, ne pamtim kad sam toliku glavobolju imala (osim kad sam jednom vozila skije i potres mozga dobila…hehe).
Odmah sam skontala da od mog posla nista nema (hajd idalje nisam tad skontala jer sam se nadala da ako odspavam jos sat dva da cu biti fit for work) ali sam za svaki slucaj poslala poruku sefu, da se pripremi da najvjerovatnije necu moci na posao. Nekako ja zaspim i opet se probudim nakon 2 h vidim stanje jos gore, zovnem svog sefa iako je subota da mu javim da sam bolesna, a on se nije javio tako da sam mu poslala poruku da zna na cemu je….

Cijelu subotu sam pokusala prespavati, u nadi da sto brze ozdravim i dodjem sebi… tako je to kad se pretjera i kad se razboli odjednom onda se prepadne da se nece kakvu hronicnu bolest dobiti pa se onda tek skonta da je mozda dobro odmoriti malo…stati….razmisliti sta je ustvari bitno…sta je cijena novca? Sta ustvari ganjamo toliko, pa da zdravlje koje treba da bude broj jedan uvijek padne na drugi hajd da je drugi, tu bih mogla slobodno i reci zadnji prioritet.

Ali to smo mi ljudi…dosta toga ne znamo cijeniti dok ne izgubimo…Ili tek skontamo sta smo imali kad izgubimo…